Свет полудео за овим производима од тиквице

Пет производа од једне биљке
Тиквице су добро познато поврће, узгајано и у аматерским баштама и на великим пољопривредним имањима. Међутим, њихов потенцијал често није у потпуности искоришћен. Осим плодова, тиквице нуде могућности за производњу јестивих цветова и других производа.

Јестиви цветови – нови гастрономски тренд

У последњих неколико година, цветови тиквица постали су популарни у гастрономији. Први су били мушки цветови, познати као “празни цветови,” који се користе за декорацију јела или као самосталан специјалитет. Ови цветови се јављају када биљка развије пет или шест листова. Зависно од сорте, велики и живописни цветови могу имати различит интензитет пријатног мириса.

Рафинирано упаковани и чувани у хладњачама, цветови тиквица могу остати свежи пет до седам дана. На пример, холандски произвођачи их извозају у Немачку, док италијанске компаније нуде специјалне сорте тиквица намењене производњи цветова.

Женски цветови, који се појављују седам до десет дана касније, такође су тражени у ресторанима. У Италији, они су део традиционалног менија током целе године.

Италијански назив за тиквице је “zucchini,” што значи “мала бундева.” У Русију и друге делове бившег СССР-а, тиквице су стигле из Турске током 20. века, задржавајући италијански назив. У Француској и Енглеској, тиквице су познате као “courgette.”

Све почиње од расада

Према стандардима ЕУ, тиквице су плодови врсте Cucurbita pepo дужине до 30 цм и тежине до 450 г, са танком кожом и младим, меким семенкама. Иако је овај стандард укинут пре више од десет година, он се и даље примењује у пракси.

Берба тиквица захтева пажњу. У летњим месецима, плодове је потребно убирати свакодневно како би се спречило њихово презревање. Презрели плодови губе комерцијалну вредност, док семе почиње да сазрева, а кора очвршћава.

За комерцијалну производњу тиквица, трошкови су мањи у односу на краставац, јер је број биљака по хектару значајно нижи. Ранији хибриди тиквица могу донети високу цену, али потражња за њима је мања него за краставцима.

Сорте са светлозеленом кожом су популарне у регионима где се узгајају беле тиквице, али су осетљиве на оштећења. Мрачнозелене сорте су отпорније, док жутоплодне имају мањи принос.

Тиквице боље подносе екстремне температуре од краставаца и отпорније су на многе болести, укључујући пепелницу.

Познате сорте тиквица у Србији

Најпопуларније сорте тиквица у Србији су:

• Бела хибридна тиквица – отпорна и прилагођена за отворена поља.
• Асториа F1 – позната по плодовима тамнозелене боје.
• Голден Зука – жута тиквица са одличним приносом.
• Орфеј F1 – сорта са глатком кором, идеална за рану производњу.

За производњу цветова тиквица погодне су сорте и хибриди који су прилагођени за добијање већег броја цветова, а посебно мушких цветова. Италијански произвођачи често бирају специјалне сорте које су селекционисане управо за ову намену.

Једна од најпознатијих сорти погодних за производњу цветова је Романеско (Romanesco). Ова сорта је позната по великим мушким цветовима интензивно жуте боје и декоративног изгледа. Такође, хибриди попут Орфеј F1 и Асториа F1 се такође могу користити јер су раноносни и дају стабилан принос цветова.

Узгој цветова захтева пажљиву бербу, а за најбољи квалитет препоручује се берба у раним јутарњим часовима када су цветови свежи и потпуно отворени.

Тиквице се најчешће сеју крајем априла или почетком маја, када прође опасност од мраза, и берба траје од јуна до краја августа. У заштићеним просторима, као што су пластеници, сетва почиње већ крајем марта, што омогућава бербу у мају. Јесења производња је могућа ако се сетва обави у јулу, а берба траје до првих јачих мразева.

Тржишна вредност и перспективе

Производња тиквица је исплатива у пролеће и јесен у заштићеном простору, док је летња понуда преплављена производима са отворених поља. Одговарајући хибриди, уз оптималну заштиту од болести и штеточина, могу значајно допринети успеху произвођача.

Тиквице су више од обичног поврћа – са правилним приступом могу бити извор пет различитих производа, укључујући јестиве цветове, што их чини атрактивним како за узгајиваче, тако и за гастрономе.