Светске корпорације заменили животом на селу

Миленко Јовановић и његов брат Бранислав припадају кругу младих образованих људи који су каријеру у страним корпорацијама заменили повратком на породично имање.

Након студија на Државном универзитету „Ломоносов” у Москви и усавршавања у Лондону, фокус су ставили на модернизацију газдинства у Лаћарку, где су основали бренд But&Co.

– Брат и ја смо почели да се бавимо пољопривредом 2010. године, када смо званично укључени у цео процес, али од малена учествујемо у произовдњу. Пре нас су се овим послом бавили баба и деда, па родитељи. Наши су на овим просторима од 1730. године. Генерацијски смо се бавили ратарством и сточарством. Више је било наглашено сточарство и тов свиња. У неком момнету, када смо брат и ја преузели послове, имали смо годишњу производњу и до 1.500 товљеника, а ратарске у том моменту на 50 хектара – казао је Миленко.

Наш саговорник је дипломирао економију на Универзитету „Михаил Ломоносов”, где је првобитно отишао на студентску размену, а школовање је наставио на мастер студијама у Београду и Лондону.

– Себе сам замишљао у корпоративном свету, банкарству или некој великој компанији. Сматрао сам да ми је неопходно искуство у великим системима како бих једног дана могао да направим нешто своје – присећа се Миленко.
Након мастер студија суочио се са реалношћу домаћег тржишта, где је био или „преквалификован” или је за посао била потребна веза. У том тренутку брат и он доносе кључну одлуку – повратак у Лаћарак.

Илустрација: Квалитет њиховог рада потврђен је наградама Новосадског сајма, као и признањима Привредне коморе Србије

Преузимање газдинства није био лак задатак. Затекли су застарелу механизацију, где је најмлађа машина био „Белорус” из прошлог века. Ипак, уз огромно поверење родитеља – тате Душана и мајке Анђелке и њихову уштеђевину, браћа су кренула у тотални ремонт. Данас је најстарија машина на имању комбајн из 2009. године, а процес производње је потпуно заокружен. Користили су кредите и субвенције, а као школовани економисти, увидели су да је земља ограничен ресурс и да пуко плаћање закупа гута профит.

– Одлучили смо да не повећавамо број грла без плана, већ да произведемо онолико колико нам је потребно за сопствену прераду. Наш циљ је био финални производ врхунског квалитета – објашњава Јовановић. Тако је 2016. године настала модерна прерада меса, где им је десна рука била мајка Анђелка, инжењер технологије. Данас газдинство, када обележава 10 година, обрађује 100 хектара земље, док је број товљеника смањен на око 500 годишње.

Нови Сад, Београд…

Производе пласирају директно купцима у Новом Саду и Београду, сарађујући са хотелима, ресторанима и компанијама.

Квалитет њиховог рада потврђен је наградама Новосадског сајма, као и признањима Привредне коморе Србије. Миленко је својевремено проглашен за најбољег младог пољопривредника, док је његов брат добио признање Егзит фондације и НИС-а за предузетништво.

Сремски кулен најјачи адут

У њиховој понуди од 15 производа, поред незаобилазне шунке и кобасице, налазе се и иновације. Њихов најјачи адут је Сремски кулен – производ са заштићеним географским пореклом. Јовановићи су тренутно једини произвођачи који имају право да користе то име јер се у потпуности придржавају строго дефинисаног елабората.
– Поред традиционалне шунке и кобасице, увели смо и нове производе прилагођене савременом тржишту. Реч је о белој кобасици. Производ који се не дими, већ ферментише и суши искључиво на ваздуху, уз примену високих хигијенских стандарда. Фрушкогорска кобасица је настала у сарадњи са локалним винарима, креирана за оне који не воле љутину, али траже пун укус меса – каже наш саговорник.

Аутор: Слађана Аничић Илић

Извор: https://www.dnevnik.rs/biznis/poljoprivreda/porodicni-biznis-jovanovica-iz-lacarka-s-tradicijom-od-1730-godine-mesari-iz-srema-s-diplomama-lomonosova-2026-01-30