Рудно – инспирација, уживање и исцељење

Многи с правом сматрају да су ово најлепши планински предели у Србији, са „пет“ годишњих доба у једном дану. Предања кажу да са Рудна води седам путева, а историја говори да су кроз Рудно пролазили бројни каравани на путу ка Дубровнику. Та иста историја вероватно је подстакла и приче о силним благима која су „ту негде“ закопана, остављана у невољи, с надом да ће једном поново бити откопана. Наши домаћини су своје благо – пронашли.

О природним лепотама Рудна и целе рудњанске висоравни, удаљене осамдесет два километра од Краљева, писано је пре више од једног века, чак и у првој разгледници послатој из тог краја 1911. године. Они који су тада знали за Рудно говорили су о здравој клими, чистим потоцима и изворима који су пресецали и улепшавали измешане четинарске, брезове и храстове шуме, о чистом ваздуху и гостопримству мештана подголијског краја. Рудно, иначе, и поред јаких зима које овде умеју да „закују“ месецима, има највећи број сунчаних дана – тачније 260 током године, и то на простору некадашње Југославије. Зато је Рудно временом прозвано „ваздушна бања“.

Висораван на којој се налази село Рудно део је обронака планине Голије, а на њеном најлепшем месту, званом Срњача, ушушкан је Пансион „Небо“. Изгледа несвакидашње, јер поглед који се пружа са овог врха нема прилику свако да доживи. Повратак коренима за Слађану Миликић Сретовић био је, чини се, и љубав и обавеза. Неко би рекао храброст, а неко лудост, јер је ова млада жена одлучила да сигуран посао у просвети замени сеоским туризмом, што је захтевало да боравак у Краљеву замени животом на Рудну. Упорност да на својој дедовини изграде планински дом са неколико апартмана претворила се у стварност и учинила да њена родна груда постане препознатљива.

„Па, многи су овде, али и у Краљеву и на факултету, мислили да са мном нешто није у реду. Међутим, у том тренутку смо сви породично били у неком преломном периоду. Ја се нисам двоумила ни тада ни сада. Мислим да смо направили добар потез. Јесмо се много намучили, али сада имамо сатисфакцију. Долазе дивни људи, имамо пријатеље буквално са свих крајева света. Деца воле ове просторе, воле природу и нашу храну. Све што гостима изнесемо на сто – из наше је њиве, баште, обора, из природе. На Голији расте преко сто јестивих биљака од којих се могу правити бројна укусна јела и зимница“, каже Слађана.

Неколико дрвених кућица – смештајних објеката – постали су извор егзистенције целе породице, јер су у туризам Миликић Сретовић укључени супружници, Слађини родитељи, као и деца, Дадо и Теа, када им то дозволе школске обавезе.

„Лично сам испуњена – приватно и пословно, као мајка, супруга, ћерка, пријатељица. Градски живот ми тај луксуз не би допустио. Ради се много, али када нас има више, дужности се расподеле и све се стигне. Чак имамо времена и да се дружимо са гостима. Сања некога упути, некад и одвезе до места која вреди обићи. Вратила сам се својим коренима и мислим да сам, стичући оволики број познаника, пронашла своје благо и своју сигурност. Мој највећи успех је што сам неке госте убедила да овде купе парче земље и дођу да живе. Желим да се Рудно подмлади и да се школа не затвори“, појашњава Слађана.

Нема никакве сумње да је сусрет са Рудном изузетан доживљај. Очаравајућа природа, ваздух који пуни плућа свежином, четинари, ливаде, речице и несвакидашњи мир ретко кога оставе равнодушним. Гости су узраста од седам до седамдесет седам година, али су много више од обичних гостију – постају пријатељи.

За анегдоте је потребно време, а њих највише има код Милијане Шеклер, пионирке сеоског туризма, код које су долазили и намерници са Далеког истока. Њена прича почела је давне 1986. године, сасвим случајно, али је уз помоћ целе породице успела да „њено Рудно“ процвета.

„Ту сам рођена, ту сам се удала и ту сам остала. Никада нисам ни хтела да одем. Имали смо само једну породичну кућицу и све је почело случајно, када је једна госпођа из Београда свратила на кафу. Нашла ме у башти, оставила сам све, скувала кафу, приставила ручак. Када су кренуле, одвојила ме и рекла: ‘Ви ми се, Милијана, као човек свиђате, а свиђа ми се и место. Да ли бисте примили моју породицу на неколико дана?’ Тако смо почели. И данас се код мене долази искључиво по препоруци“, прича Милијана.

У заједници, вођени истим мотивима и циљевима, живе и раде Милијана и Боголјуб Боле Шеклер, њихови синови Борис и Драгољуб са супругама Драгицом и Јеленом. У оквиру етно-домаћинства налазе се етно-ресторан „Бели багрем“, собе и шест брвнара капацитета 30 лежајева. Бунгалови су разбацани по широкој ливади, испред сваког цвеће и дрвене лежаљке, а за децу бројни садржаји – кућице, тобогани, љуљашке, базени и дрвене сауне за зиму.

„Моја жеља је да село живи, да се задрже млади и да уживамо заједно. Овде је права ваздушна бања – добра за плућа, бронхитис, астму, крвну слику. Многи мере крвну слику пре и после боравка на Рудну и лекари не могу да верују колико је боља. Имамо највише сунчаних дана у години и једну од најбољих видљивости звезда у Европи. Нисмо конкуренција једни другима – нас данас држи слога“, каже Милијана.

Са Рудна ништа није далеко – Студеница, Градац, Никољача, Савина испосница, извори и стазе до околних села. Још увек је овде могуће видети делић безбрижног живота, везаног за природу и њене ћуди. Шетње кроз шуме, јесени пуне боја и снежне, романтичне зиме чине Рудно посебним.

Ако желите доживљај за памћење – посетите Рудно. Ако нисте били, време је.

Соња Цветковић