Традиција, иновација и вински туризам у срцу српског виноградарства

“Песму пева жупа, песму пева жупа, песму пева жупа” – овај стих најбоље осликава атмосферу која влада у Александровачкој жупи, региону који је синоним за српско виноградарство, винарство и воћарство. Са више од 2500 хектара под лозом, овде се гаје аутоктоне српске сорте попут Старог Рскавца и Тањанике, али и нове генерације виноградара, као што је Владимир Смиљковић, који наставља традицију која траје генерацијама.

“Као што је некада било, овде је свака кућа, свако домаћинство, узгајало лозу и производило вино. Данас је то мање учестало, али још увек имамо породице које се баве виноградарством”, истиче Смиљковић. Његова винарија је пример малих породичних винарија које су све присутније у овом крају, а које су у стању да производе вина високе класе, што доказују и бројни вински фестивали и манифестације.

Владимир је са својом породицом кренуо комерцијалније 2018. године, када су се регистровали као винарија и започели производњу вина на већем нивоу. Иако је ова регија позната по традиционалним сортама као што су Тамјаника и Прокупац, Владимирова винарија се одлучила и за неке интернационалне сорте, попут Каберне Мерло и Грашеца. “Тамјаника је најпопуларнија сорта за бело вино, док је Прокупац најпопуларнији за црвено вино, али ми желимо да понудимо и нешто другачије”, каже он.

Поред производње вина, Смиљковићи су се одлучили да своју винарију развију и кроз вински туризам. “Кренули смо са дегустацијама и смештајем у апартманима, а наша идеја је да створимо потпуну понуду која ће привући посетиоце. Винарија, дегустација вина и апартмани – све је то део наше визије”, објашњава Владимир. Првобитно су започели са дегустацијама, али су последњих годину дана увели и смештајне капацитете, који су постали све популарнији међу људима који желе да уживају у вину и традицији овог краја.

Раст броја винарија у региону, са скоро 80 регистрованих, довео је до веће конкуренције на тржишту, али и све већег интересовања за вински туризам. “Имамо доста локалних и регионалних винотека, а вина су доступна и у Београду и Новом Саду”, додаје Владимир. Поред овога, винарија се ослања и на локално тржиште, као и на развој инфраструктуре за туризам.

Осим што су укључени у вински туризам, локални винари улажу и у инфраструктуру, као што су дегустационе сале и смештајни капацитети. Александровачка жупа већ има дугу винску традицију, али још увек има потенцијала да се развија, како у погледу промоције, тако и у погледу инфраструктуре која је неопходна за велики број посетилаца.

У оквиру овог региона, могуће је посетити и друге познате винарије, попут оне породице Ћосић, која се бави виноградарством већ три генерације. Људи попут Милана Ћосића су прави пример нових генерација које уводе иновације, али не заборављају на традицију.

“Иако поштујемо традицију, нове технологије су неопходне за опстанак”, каже Ћосић. “Ове године смо брали грожђе при температури од 35 степени, и без расхладног система не бисмо могли да произведемо квалитетна вина.”

Слично као и винарија Смиљковић, и винарија Ћосић се ослања на домаће сорте, али и на неке нове, попут сорте “мускат ружа”, коју су добили из Италије. “Први пут смо је добили случајно, али сада производимо винско вино од ње”, додаје Ћосић.

Са својим винским туризмом, Смиљковићи и други локални винари чине овај регион атрактивним за туристе који желе да уживају у квалитетном вину и природним лепотама овог краја. Прелепи манастир Дренча, који је у близини, као и бројне винарије које су у сталном процесу модернизације, доприносе расту овог туризма, који сваким даном добија све више значаја.

Александровачка жупа има велики потенцијал да постане званична винска престоница Србије. Међутим, како кажу локални винари, потребно је уложити још много у инфраструктуру, промоцију и развој туристичких капацитета, како би се овај регион потпуно позиционирао на винској мапи Србије.

Извор: Знање имање РТС