Народна веровања везана за месец јун

Јун је у српској народној традицији месец пун наде, сунца и изобиља – али и опомена. Док се поља зелене, а воћњаци пуне, наши преци су пажљиво посматрали природу, небо и земљу, верујући да им она шапуће какво ће бити лето, жетва и здравље у кући.

Време од Бога и од знака

Сматрало се да је први дан јуна важан као прогноза целог лета – ако је сунчан и тих, лето ће бити родно и мирно. Ако је кишно, очекује се често невреме и „година што не уради“. Старе жене су говориле: „Како ти уђе јун, таква ти и сезона.“

 Не ради се сваког дана

Нарочито се пазило на дане светог Јована Владимира (4. јун) и Свете Тројице – тих дана се није радило у пољу, јер се веровало да ће град потући род ономе ко прекрши. За Младенце летње (14. јун) није се ујутру село на хладно, јер се веровало да тада „земља отима снагу“.

Ивањдан – ватра, венци и заштита

Најјача веровања везана су за крај јуна и празник Ивањдан (24. јун). Тада се у многим крајевима Србије пале ватре, скаче преко пламена, плету венци од пољског цвећа и траве. Тај венац се носи на глави или се чува на вратима куће „против зла“. Веровање каже да се та ноћ не спава, јер се „отварају небеса и биљке шапућу жеље онима који их чују“.

 Воде, змије и сунце

У јуну се не седе поред хладне воде дуже него што треба – веровало се да „вода у јуну краде здравље“. Такође, људи су били на опрезу јер „змија кад изађе у јуну, не бежи него гледа у човека“. Преко дана се није гледало дуго у сунце – говорили су: „У јуну сунце жари, а очи жале.“

Старе баке су знале

„Ако у јуну пуже облак са југа, биће суше“, „Ако роди трешња, родиће и шљива“, и: „Ако ти јагода буде слатка ујутру, биће ти година весела.“ – то су само неке од изрека које су се преносиле с колена на колено.

Месец јун је време када природа даје све од себе – али тражи поштовање. Наш народ је знао да посматра, памти и верује – и у небо, и у сунце, и у травку крај пута. И данас, кад год крочимо у поље у јуну, можемо чути тишину која говори. Само ако станемо и послушамо.