Између традиције и технологије: Да ли ће паметне машине чувати српске њиве?

Српско село налази се на прекретници коју нисмо сами изабрали, али у којој морамо да одлучимо шта је стварни напредак, а шта одустајање. Између традиције која нас је одржала и технологије која се намеће, поставља се питање – ко ће у будућности чувати српску њиву?

Њиве више нису само место физичког рада, већ и подаци, мерења, праћење, рачунања. Уместо старог агрономског календара и искуства преношеног усмено, пољопривредници све чешће имају мобилну апликацију која мери кисеоник у земљишту или влагу у ваздуху. Дронови снимају, сензори упозоравају, алгоритми предлажу.

Сама технологија није ни добра ни лоша – она је само средство. Међутим, њено прихватање није једноставно. Српска пољопривреда се традиционално ослања на сигурност у ономе што је познато. Употреба вештачке интелигенције, прецизне агрономије и дигиталних алата често наилази на отпор, не због незнања, већ због недостатка поверења и подршке.

Многи произвођачи постављају суштинска питања: Хоће ли нова технологија заиста смањити трошкове? Да ли ће повећати принос, или само отуђити човека од земље? Може ли се одржати локални идентитет, ако производњу воде машине?

Оно што је извесно – без улагања у знање, инфраструктуру и дигиталне алате, српска пољопривреда неће моћи да одговори на изазове тржишта, климатских промена и демографског пада. Са друге стране, без очувања културног модела села и породичне производње, изгубиће се много више од приноса.

Решење није у одрицању ни једног ни другог. Српска њива може и мора бити место где се нове технологије користе у функцији очувања производње, али и начина живота. Тамо где сензор не замењује човека, већ му помаже да остане ту.

Уколико дође до те равнотеже, паметне машине заиста могу чувати српску њиву — не као замена, већ као подршка. Јер оно што је створено вековима, не сме нестати у једној деценији технолошке еуфорије.